Kad vatra priča

to su riječi

pokupljene po šumarcima

i posječene.

Kad vatra priča

to je stoljetno

u nijemosti godova

sačuvano vrijeme.

Kad vatra priča

to su tihi cvrkuti

i padanje lišća,

šištanje zmija...

Kad vatra priča

to je nebo

široko sa visina.

Kad vatra priča

to su rascvjetane

i zaboravljene

netaknute tajne šuma.

Kad vatra priča

to je nestajanje

u iskrama...

....kad vatra priča....

                   Anica Bukovec

POČETAK

Kada osjetim tišine
U kojima snjegovi osluškuju
Svoje duboke bijele tajne
I zaboravim na golet pustošenu
Ispod njih, pomislim:
„Možda će biti mjesta i ze me
Među pahuljama svjetlucavim?"
I s mog koraka biti će isprana
Prljava boja blata
I moje će oći vlažiti
Čistoća zimskih poljana
I ja ću opet biti
Ona,
                                                 Neka davna,
                                                 Kao početak s nenaznačenim
                                                 Putevima.

                                                        Anica Bukovec

Fljetne mi se k domu požuriti,
Z posla na posel mi je iti.
I potem zgruntati
Kak se obaviti:
Od obeda, posode, flaka,
Smetja...
po hiži, po vuni,
od snočka, za zutra...
Sakoga posluhnoti,
Potanaditi, rieč blagu
Zgovoriti i na nešterni pot
Zamočati... i premočati,
Premočati.
I zakričati i pohvaliti,
I navek blizu biti.
Za saku droptu v hiži znati
I sakom pomagati.
I zutra se moram
Zaran stati –
na posel iti
i čez den
se znova ponoviti.
I nesmem zaspati,
Nesmem zaspati,
Jer ja sam
Mati.

          Anica Bukovec („Draga domača rieč 2016." – 2. nagrada)

Djelić neba će zauvijek ostati moj.
I djelić zemlje će zauvijek ostati moj.
I trava koja će rasti na mom grobu bit će moja.
I ja ću biti njezina.
I ja ću biti ona.
Njenim žilama teći će moja krv.

Bit ću trava.
Zazelenjet ću pod mirisavom jasikom,
                                                 prosuti svoje vitke vlati otežale biserjem rose.
                                                 Zazelenjet ću sred šume,
                                                 među pupovima,
                                                 među leptirima,
                                                 među pticama koje će pjevati
                                                 nad grobom nepoznatog pjesnika
                                                 i kljuckati travu s njegovog humka.

                                                 Bit ću trava,
                                                 izniknut ću nad vlastitim tijelom,
                                                 ispiti vlastito tijelo,
                                                 oči, ruke, meso i
                                                 tužne ću kosti svoje sakrivati
                                                 u svom zagrljaju.

                                                 Prolazit će godine neosujećenog mira...
                                                 Doći će neki pjesnik,
                                                 Zagledati se u nepoznati grob
                                                 I pomisliti:
                                                 „ Divna, rosna trava....
                                                 Mora da ovdje često obitavaju pjesnici!"

                                                 I napisat će pjesmu o meni,
                                                 Pjesmu o pozlaćenoj travi.

                                                                                     Bukovec Anica

Najdi me
V Sončeve zrake
Da otpira pervi vuletnji cviet,
V kralušu rose
Pri krunidbe letnjega dneva
Vu oblaku bielem
Da se z plavega neba zmaže,
V jeke
Da med razmetunim bregima muči.
V luči perve zviezde večernjeg neba,
V perve jesenske farbe na listu
I v perve šare mraza na obloku,
Najdi me.
V šumu dežđa...
Tišine sniega....
                                                 V Sončeve zrake
                                                 Da otpira pervi vuletnji cviet....
                                                 Tom te čakam.
                                                                     Anica Bukovec

Pahuljica mala
na dlan mi je pala.
Htjela sam ju sačuvati,
ali je nestala.
Anica Bukovec

Na nešterni si je denes roke
Obrisal
I okrenul glavu
Proč.
On je svoj posel oddelal
Po zakonu,
Šteri je jasni.
A Bog je bil negder drugder.
I serce je bile negder drugder.
I glad je bila negder drugder.
I rat je bil negder drugder.
I on je svoj posel oddelal
Po zakonu,
šteri je jasni.
A oni šteri neznaju ko delaju
Napravili su ko znaju
Nađ žrtvom vu roke im danom.
Na nešterni su denes
Lačni, žejni, betežni
I jadni pomoč zazivali.
A Bog je bil negder drugder.
I serca su bila negder drugder.
I sreča je bila negder drugder.
I roke su se obrisale negder drugder,
Jer v paragrafima je pisalo.....
I se se oddelalo
Po zakonu,
A on je jasni.
I dok god bu Bog negder drugder,
Moremo si roke brisati - ali onda
De nam je duša - najme Boga pitati.
Čovek bodi, jer čovek,
A ne zakon, čoveku sodi.
I naj se strašiti čovekom biti,
jer tielo ti morejo mučiti, ali dušu
ti nemreju zeti.
Nju moreš ili imeti ili ne imeti.

Anica Bukovec (Draga domača rieč 2015. - 1. nagrada)

MA BABA PRIPOVIEDA
Ma baba prpovieda:
-još some mujne,
Naj snegec beli zaprheri,
Bom si v moke
Nekak leže predehnula.

Ko nem poslušala
Kak veter mrzli
Čez dvorišče puše,
Kak cvili i kak mene
Nekaj v križima reže;

Bom si rajši doma
V zapečku sedela,
Ili bom v postelji dože ležala,
A deda naj kuri
I naj obed pripravlja.

Ja sam se dosti do vej
Ranejše stajala i delala,
Vej si bom ja počivala
I svo deco i vnuke
V tople hiži čakala.
....
Pripoviedala baba pa ftihla.
Ni joj več tople postelje treb',
V čkumeči je zemlji,
Odzgori križ..
A se prekril je bieli, mehki snieg.

Anica Bukovec (objavljeno u zborniku Draga domača rieč)

ZANAVIEK

Na grobu
kak i v življenju
križ križu
prislonjeni.

Ona i on
skupa -
zanaviek.

Anica Bukovec (objavljeno u zborniku Draga domača rieč)

Moli smo

Moli smo,
tak smo moli
Vu semu ko delamo,
Moli smo.

Navek je od nas nekaj jakše.

I od jakšega od nas neke je jakše.
I od najjakšega...

...morti baš uno najmenjše.

Moli smo,tak smo...
Moli...?

Anica Bukovec,Ivanec

Štela bi doseči najvišlju granu na drievu.
Gore je najliepša jabuka!
Črlena i tuopla med listjem me mami.

Moram reči mami,
Morti ona more
Zdiči me gore.

Još sam mola,
Z drieva bom opala,
A tak bi ju štiela,
Tak bi ju štiela...

Z ruclom i koščicom
Mam bi ju pojela!

Eleonora De Lai
(Zbornik literalrnih radova učenika osnovnih
škola - 5. godina djeci 2009./2010. - proglašeno
najboljim radom u Varaždinskoj županiji)